Malo je stvari koje oblikuju ljudsko iskustvo na način na koji to radi kreativnost. Kreativnost pokreće napredak u svakom čovekovom poduhvatu, prožima sve domene ljudskog života, od umetnosti, preko nauke, do svakodnevnih aktivnosti. Skloni smo veličanju ljudi zbog njihove kreativnosti; kreativna dostignuća izdvajaju izuzetne pojedince, ali i čitava društva. Kreativnost je sredstvo samoizražavanja i samoispoljavanja, bitan deo onoga što mi u svojoj suštini jesmo. Imajući to u vidu, mogli bismo da pretpostavimo da je kreativnost jedna od vodećih filozofskih tema. Iznenađujuće ili ne, to uopšte nije slučaj. Uprkos tome što je upravo kreativnost ono što budi nova filozofska pitanja, filozofi se kroz istoriju nisu često bavili ovom zanimljivom i složenom temom.
Kreativnost od Platona do Ničea
Ipak, neki od najznačajnijih filozofa dotakli su se pitanja kreativnosti. Možda kreativnost nije zauzimala centralnu poziciju u njihovim sistemima, ili je nisu nazivali tim imenom, ali su imali određeno mišljenje o njoj.
Prvi među njima bio je Platon, koji je u dijalogu Ijon predstavio svoju teoriju o pesničkoj inspiraciji. Platon govori o nadahnuću, iracionalnoj i mističnoj sili koja nema veliku vrednost jer nije povezana sa razumskim znanjem. Dalje, Aristotel u Poetici iznosi manje strogo stanovište na sličnu temu i opisuje stvaranje pesnika kao racionalnu i ciljano usmerenu aktivnost. Nekoliko vekova kasnije, Kant iznosi svoje određenje genija: on govori o urođenoj sposobnosti za stvaranje dela uzorne originalnosti kroz slobodnu igru uobrazilje, sposobnosti koja se ne sastoji u sleđenju pravila, ne može se podučiti i ostaje tajanstvena čak i za same genije. Na ovu temu je slično govorio i Šopenhauer, dok je Niče najveće podvige kreativnosti uvideo u grčkoj tragičkoj poeziji – savršenom spoju dijonizijskog i apolonskog.
Šta je to kreativnost?
Iako su u ovom sažetom istorijskom pregledu teme neki filozofi izostavljeni, oni nisu brojni. “Filozofija kreativnosti” i dalje predstavlja jedan neologizam. Sa druge strane, psiholozi i neuronaučnici se konkretnim fenomenom kreativnosti već uveliko i detaljno bave. U poslednjih stotinak godina zabeležen je nagli porast istraživanja na temu kognitivnih i neuroloških mehanizama vezanih za proces kreativnog stvaranja. Iz tog razloga, većina naučnika (filozofa i psihologa) koji trenutno ispituju kreativnost to rade interdisciplinarno, udružujući znanja i oslanjajući se na empirijske činjenice i podatke dobijene vršenjem eksperimenata.
Kako god se nazivali naučnici koji se kreativnošću bave, postoje određeni stavovi oko kojih se najveći broj njih slaže. Kada postavimo fundamentalno pitanje – ,,šta je kreativnost?”, skoro svi će reći da se izraz ,,kreativan” koristi za opisivanje tri vrste stvari. Kreativni mogu biti osoba, proces i proizvod. Bilo da se radi o ideji u nečijem umu, vidljivom performansu ili artefaktu, možemo govoriti o kreativnosti.
Pored ovoga, postoje dva nužna uslova koja moraju bitii ispunjena da bi nešto bilo određeno kao kreativno. Prvo – originalnost, novost. Da bi nešto bilo kreativno, ono mora biti inovativno, ali nije sve što je inovativno takođe kreativno. Postoje mnoge originalne ideje koje nemaju mnogo smisla, stoga originalnost nije dovoljan uslov. Drugo – vrednost. Bez vrednosti, originalnost ne može postati kreativnost. Vrednost se u nekim naučnim teorijama moži izraziti kroz termine poput ,,korisnost”, ,,prikladnost”, ,,efikasnost”; u Kantovoj teoriji, ovaj uslov je anticipiran kroz termin – ,,egzemplarnost” tj. ,,primernost”.
Čini se da je oko definicije kreativnosti uspostavljen koncenzus među onima koji je proučavaju. Međutim, kreativnosti se može prići iz raznih uglova, postavljanjem različitih pitanja. Priroda kreativnosti je složena, zbog čega ona može biti tema skoro svih filozofskih disciplina.
Šta kažu različite filozofske discipline?
Iako možda jeste paradigmatična, sfera umetnosti nije jedina sfera u kojoj se može ispoljiti kreativnost. U tom smislu, estetika svakako nije jedina disciplina koju zanima pojam kreativnosti. Činjenica je da se dugo smatralo da umetnost ima monopol nad ljudskom kreativnošću i da su se pojmovi ,,kreativno” i ,,umetničko” često koristili sinonimno. Ipak, ne bi se moglo reći da je ispravno govoriti o umetnicima samo kao o kreativnim stvaraocima. Ili, sa druge strane – govoriti o kreativnim stvaraocima samo kao o umetnicima.
Estetika se, kao filozofska disciplina, najčešće bavi definicijom, interpretacijom i ontologijom umetnosti. Deluje kao da se većina estetičara trudi da ne razmišlja o umetniku kao stvaraocu, ili o umetnikovom trudu kao kreativnom procesu, ili umetničkom delu kao izrazu kreativnosti. Iako je umetničko stvaranje tema koja bi trebalo da bude centralna za estetiku, sve češće biva zanemarena u novim estetičkim teorijama. U okvirima estetičkih proučavanja kreativnosti može nas interesovati da li su umetnici kreativniji od ostalih, ali i kako se verodostojnost i istinitost kao cilj (nekih) umetnosti može kombinovati sa kreativnošću čiji je nužni uslov novost.
Ukoliko uzmemo u obzir da se kreativnost može shvatiti kao nešto što nas u velikoj meri određuje, i kao ljude i kao pojedince, lakše ćemo shvatiti kojim pitanjima vezanim za kreativnost se bave etika i teorija vrednosti. U ovom kontekstu, kreativnost se može posmatrati kao osobina karaktera, čak i kao vrlina karaktera. Takvo određenje kreativnosti zahteva objašnjenje veze između kreativnosti i ostalih osobina karaktera koje individua poseduje. Pojedina stanovišta najčešće uparuju kreativnost sa posedovanjem intrinstične tj unutrašnje motivisanosti. Gledajući na kreativnost iz ugla etike, uglavnom se možemo pitati da li se ona može dovesti u vezu sa suštinskim određenjima pojedinaca ili načinima na koje je ona povezana sa razumevanjem čoveka. Ali, ono što izdvaja etiku od ostalih filozofskih disciplina jeste činjenica da se jedino ona pita ,,Kako je to biti kreativna osoba?”.
Već je pomenuto da kreativnost interesuje psihologe; na sličan način, ona interesuje i filozofe duha. Naime, oni kreativnost mogu dovoditi u vezu sa određenim moždanim procesima, kao i sa nekim već ustanovljenim naučnim znanjima iz te oblasti. Filozofija duha neretko povezuje kreativnost sa njoj srodnim pojmovima kao što su mašta, fantazija i imaginacija. Ovi pojmovi nisu izjednačeni, ali se svi mogu dovesti u vezu sa nastajanjem novih ideja. ,,Eureka” momenat, nova ideja i novo rešenje (u nauici ili svakodnevnom životu), mogu imati prizvuk mističnog i nadracionalnog; to jeste povezano kako sa imaginacijom, tako i sa kreativnošću. Različiti filozofi duha, naravno, imaće različita stanovišta na ovu temu, jer ona nema jasno postavljene granice.
Slično pitanje postavljaju i filozofi nauke. Oni su ti koji se, možda najviše, trude da daju jasnu i jedinstvenu definiciju kreativnosti. U tom smislu, složeni karakter kreativnosti može im otežavati ovaj poduhvat. Videli smo da se priroda kreativnosti teško može odrediti, nije mnogo očigledno da li je ona sasvim iracionalna, ili pak postoji nešto što je u njoj racionalno. Nema jedinstvenog odgovora na pitanje šta bi predstavljalo njenu racionalnu komponentu. Sa druge strane, ukoliko se odredi kao isključivo iracionalna, kreativnost zadobija suviše mističan i negativan prizvuk. Pitanje koje sledi iz prethodnog, tiče se upravo postojanja ili odsustva pravila u okvirima kreativnosti. Drugim rečima, nije jasno da li je kreativni proces sasvim slobodan ili u njemu postoji nešto utemeljeno kao pravilo.
Od odgovora na pitanja koja se tiču racionalnosti i pravilnosti zavisi mogućnost edukacije kreativnosti. Edukacija, kao zasebna celina, raspravlja o potencijalnom učenju i podučavanju kreativnosti, kao i načinima da se to sprovede u delo. Ustanovljena i veoma česta pozicija jeste da je kreativnost (ukoliko je osobina) urođena osobina. Podučavanje, prema svojoj definiciji, jeste ili učenje pamćenjem i primenjivanjem pravila ili učenje podražavanjem tj. imitiranjem. Ako se, na trenutak, setimo opšteprihvaćene definicije kreativnosti, biće jasno da je paradoksalno spajati je sa podučavanjem. Kreativnost odlikuju novost i originalnost – ne možemo biti kreativni ako podražavmo nekoga ili nešto što već postoji. Dalje, kreativnost u svojoj suštini ne raspolaže nikakvim pravilima i uputstvima, nema činjenica koje možemo zapamtiti. Zanimljivo, nije mali broj onih koji smatraju da se kreativnost ipak može podučavati. I to kao forma, a ne kao sadržina. Svi će se složiti da ne možemo učiti kreativnost kao što učimo biologiju, ali možemo naučiti da kreativno učimo biologiju. U tom smislu, kreativnost je način, on se može negovati, podržavati i vrednovati.
Jasno je da su mnoga pitanja koja se tiču kreativnosti međusobno povezana, prepliću se i nadovezuju jedna na druga. U svakom slučaju, proučavanje ove zanimljive teme moglo bi da otvori još mnogo filozofskih pitanja. Recimo, o vezi kreativnosti sa filozofijom uopšte: da li je kreativnost, poput kritičkog mišljenja ili radoznalosti, nešto što nužno odlikuje filozofe? Kako kreativnost filozofa utiče na njegovo razmišljanje, stvaranje i pisanje; kako utiče na čitanje, razumevanje i učenje filozofije; kako na podučavanje? Bilo kako bilo, deluje da je teško razdvojiti filozofiju od kreativnosti.
Teodora Rebić